avg
17
2016

„Otac“ moderne higijene u 19. veku, potvrdio biblijske medicinske principe stare preko 3.500 godina

handwashing-banner1

Zamislite da imate vremensku mašinu kojom možete putovati bilo gde i bilo kada. Jednoga dana udesite vreme na maj 1847. godine, odredište Beč u Austriji. Glavni grad Habsburškoga carstva. U Beču su delovali Mocart, Mahler, Betoven i Brams. Beč je vrlo savremen grad devetnaestog veka, vodeće svetsko medicinsko središte.
Kad ulazite u područje Opšte bolnice u Beču, jutarnja se magla diže u velikom dvorištu. Provlači se uzduž i popreko uz lehe pune azaleja. Neki mladi čovek, odeven u crno odelo s cilindrom na glavi, kreće prema ulazu. Hodajući, mrmlja, očito uznemiren.
Sledite ga kroz ulazna vrata bolničke zgrade. Trgnete se; odeljenje smrdi na crkotinu. Sestre jure amo-tamo hodnicima. Prigušeno stenjanje, kašalj i jecaji isprekidani su povremenim vrištanjem od bola. Zašli ste za ugao i ušli u mrtvačnicu. S druge strane obdukcijskog stola stoji pet studenata medicine zasukanih rukava. Na stolu je mrtvo telo mlade žene. Vaš poznanik obuzet mislima je porodničar dr. Ignaz Semmelweis. Veša svoj ogrtač i cilindar.
Zasuče rukave i pita: »Koliko je mladih žena noćas umrlo?« Jedan od studenata odgovara: »Tri, Džozefina Frankl, Mari…« U oku mu opažate suzu dok stažist navodi imena.6_bild_National_Library_of_
Dr. Semmelweis trese glavom: »Prijem na odeljenje, porođaj, smrt. Zar je to naš moto? Jedna od šest žena koje leže na krevetu u rađaonici završi ležeći na ovom obdukcijskom stolu. Ne mogu to prihvatiti. Žene umiru, a pojma nemamo zašto. Zašto? Zašto?
Studenti uznemireno pogledavaju jedan drugoga. Očito nemaju pojma zbog čega toliko žena umire. Okreću se svom poslu. Studenti vrše obdukcije golim rukama, jednu za drugom, čak i bez pauze za pranje ruku. Telima je zajedničko jedno – gnoj: trbušna šupljina puna gnoja, grudni koševi puni gnoja, čak i očne šupljine pune gnoja. Dijagnoza je ista za sve: »Porodiljska groznica… porodiljska groznica… porodiljska groznica.«
Nakon obdukcije studenti samo isperu svoje krvave ruke u vodi, obrišu ih peškirom i odlaze na porođajno odeljenje na jutarnju vizitu. Ruke i odeća još im smrde na trulo meso. Na odeljenju mnoge žene čekaju da porođaj započne; nekoliko njih jauče od porođajnih bolova; jedna se trese u groznici koja je razdire; jedna dašće svojim poslednjim dahom; jednoj je zloslutna plahta prevučena preko glave. Studenti idu od kreveta do kreveta, postavljaju pitanja i obavljaju vaginalni pregled. Dr. Semmelweis nadzire njihove nalaze i ističe nekoliko teorema.
Najednom shvatite očitu stvarnost. Ruke su im bile u gnoju, babica prisustvuje porođaju, postotak smrtnosti je samo 3%. Lekari obavljaju obdukcije; babice ne. Možda je razlika u obdukcijama. Možda lekari nose smrtonosnu supstancu od mrtvih tela živim ženama.
Izgleda da sve upućuje na isti zaključak. Prljavština s ruku lekara ubija žene. Skeptičan student podseća ga na njegovu poslednju teoriju. Sveštenik zvoneći ulazi na odeljenje da odsluži poslednji obred u bilo koje doba noći. Semmelweis je posumnjao da to kretanje nasmrt plaši žene. Zato je zamolio sveštenika da tiho ulazi na poslednja vrata. Ali stopa smrtnosti i dalje je vrlo visoka. Zašto bi s pranjem njihovih ruku bilo drukčije? Drugi se student priseća Semmelvveisove zamisli da bi okretanje žena na bok moglo sniziti stopu smrtnosti. Izvodili su porođaje na ženama koje su ležale na boku, ali to nije imalo učinka na porodiljsku groznicu. »Znamo šta ne pomaže«, kaže Semmelweis. »Moramo pronaći ono što će pomoći. Operimo se i čekajmo. Videćemo šta će se dogoditi.«

Operi se i čekaj
Istorijske nam knjige kažu šta se zatim dogodilo. Porodiljska groznica doslovce je nestala sa odeljenja. U samo tri meseca postotak smrtnosti pao je s 18% na 1%. Njegovi su rezultati objavljeni u medicinskom časopisu, ali je to jedva bilo zapaženo. Svi su se smejali lekaru koji je mislio da pranje ruku može biti jednako važno kao sredstva za čišćenje stolica i provetravanje soba.

Povratak Svetom pismu
Semmelweis je došao do najvažnijeg otkrića u istoriji medicine – odvajanja mrtvih tela od zdravih ljudi. Ali ta zamisao nije potekla od Semmelweis-a. Tri hiljade godina ranije Bog je rekao Mojsiju: »Ko se dotakne mrtvog ljudskog tela neka je nečist sedam dana« (4. Mosijeva 19:11). Proglašeni »nečistima« morali su se temeljno oprati pre nego što su se smeli vratiti u zajednicu.4ffd78ced85ff7707e48e68859bad13e
Šta je značilo biti »nečist«? Značilo je da ste morali, ako ste dotakli mrtvo telo, napustiti svoj dom, posao, i provesti celu sedmicu sami u okolnoj pustinji (4. Mojsijeva 5:2-3). Drevni su Jevreji pošto-poto izbegavali da budu nečisti. Nisu se doticali mrtvog tela, a klice koje uzrokuju bolesti nestajale bi zajedno s telom.
Koliko je to bilo suprotno običajima Egipta gde je Mojsije proveo četrdeset godina života! Od mrtvih tela Egipćani su pravili mumije. Evo opisa toga postupka iz priručnika. Imajte na umu da su sve ovo činili golim rukama:
„Postupak mumifikacije sastojao se od vađenja mozga kroz nos; odstranjivanja pluća i trbušnih organa… kroz usečeni prorez sa strane; stavljanja tela u [sredstvo za konzerviranje]; i konačno omotavanja tela s mnogo slojeva zavoja… unutrašnji su organi katkad balzamovani odvojeno i stavljani u četiri… posude. Tokom balzamovanja mnogi su stavljali ruke u telo. Klice koje su ubile telo prekrile bi im ruke. Tada bi oni izašli među narod, pa bi smrtonosne klice širili po tržnici, među prijateljima, čak i u porodici.“

Nije čudo što su Egipćane zahvatale mnoge epidemije. Još jednom je Mojsije potpuno zanemario svoje egipatsko obrazovanje i vaspitanje. Zabranom doticanja mrtvih dokrajčio je postupak balzamovanja. Umesto da širi klice na žive ljude, mrtvo je telo svoje klice odnelo na dva metra pod zemlju. Semmelweis je imao pravo; pranje ruku posle doticanja mrtvaca spasilo je živote. Biblija je otišla malo dalje. Ali nedoticanje mrtvaca spasilo bi još više života.
Koliko su, zapravo, bili napredni biblijski propisi? Štaviše, tokom ranih 1980-ih godina u gradskoj mrtvačnici u Filadelfiji mnogo je radnika odbijalo nositi rukavice i još uvek obavljalo obdukcije golim rukama.

Osramoćeno otkriće
Vratimo se dr. Semmelweis-u. Jednoga dana su lekari i studenti pregledavali dvanaest žena. Jedanaest od njih dvanaest dobilo je babinju groznicu i umrlo. U Semmelweis-ovom budnom mozgu rodila se još jedna nova zamisao; možda lekarove ruke mogu preneti porođajnu groznicu s jedne žive žene na drugu živu ženu. Naredio je novi redovni postupak. Lekari moraju prati ruke nakon svakoga unutarnjeg ginekološkog pregleda žena bez izuzetka.pg9893_wide-f8d7689d669d43b15654a1db5dc426c4caa4044a-s900-c85
Ako je ranije izgledao ludo, sada je postao poludeli dr. Čistunac. Studenti su se žestoko bunili. »Pranje, pranje, pranje… Kakva gnjavaža… Ruke su mi ispucane… Smrde na hlor…« Uprkos njihovom protivljenju stopa se smrtnosti još više smanjila. Čak se i otac ćelijske patologije dr. Rudolf Virchow izrugivao Semmelweis-u. Medicinski se fakultet držao svojih pogrešnih teorija o uzrocima porodiljske groznice: probavna začepljenost, kasno dojenje, napadi panike ili loš vazduh. Njegove kolege su i dalje podsticali: »Kako može nešto tako jednostavno kao što je pranje ruku sprečiti nešto tako ozbiljno kao što je porodiljska groznica?« Kada je pokušavao odbraniti pranje ruku, jednostavno bi ga ismejali. Njegov se šef nepokolebljivo držao teorije lošeg vazduha, pa je smatrao da ga Semmebveis ne poštuje. Ocrnio je Semmebveisa pred studentima i fakultetom, ponizio ga i naposletku otpustio.
Njegov naslednik je izbacio umivaonike; stopa smrtnosti užasno se povećala. Ponovno su krici umirućih žena punili porođajno odeljenje. Jesu li se njegove kolege tada uverile? Ni u kom slučaju! Ponos i predrasude zaslepili su ih pred dokazima.
Osam meseci dr. Semmelweis se mučio da nađe drugi posao. Ali dr. Nastrani Čistunac bio je obeležen. Konačno mu je bolnica ponudila položaj u nastavi, ali mu je zabranila kontakt s bolesnicima. Semmelweisova najveća radost bilo je porađanje zdrave dece. On je bio lekar. Morao je obavljati lekarski posao. Šokiran i potišten napustio je Beč bez pozdrava ne javivši se ni nekolicini prijatelja.
Putujući više od 200 kilometara niz Dunav, otišao je kući u Budimpeštu. Našao je posao u mesnoj bolnici gde su porođajnim odeljenjem odjekivali krici umirućih žena. Semmehveis je ponovno uveo umivaonike. I opet se smanjila žetva jezovitog kosača smrti. Semmelweis je bio ushićen. Ponovio je svoje rezultate. Dokazao je teoriju. Sada će ga morati slušati. Ali opet su ponos i predrasude zaslepili njegove kolege. Neki su čak prolazili pokraj njega hodnicima bolnice ne pozdravljajući ga.
Svoje je rezultate prikazao u knjizi od 543 stranice, ali je većina njegovih zavidnih kolega nije ni pročitala. Hiljade su života mogle biti spašene, ali čvrste strukture nisu slušale. Što je on više širio svoju teoriju, više su je izrugivali.
Dr. Karl Braun, koji je nekad radio sa Semmelweis-om, optužio je tu teoriju u svome poznatom Udžbeniku porodništva: »U Nemačkoj, Francuskoj i Engleskoj ova je hipoteza o kadaveričnoj infekciji do sada gotovo jednoglasno osuđena.«
Razočaran i ljut, Semmelweis se više nije mogao suzdržati u svome besu. Istina nije bila demokratična. Većina se jednako tako mogla usaglasiti s greškom kao istinom pogotovo kada je odbila sagledati istinu. Semmelweis je javno pokazao lekara koji se nije složio s njim: »Vaše učenje… zasniva se na mrtvim telima novih majki usmrćenih neznanjem. Pred Bogom i svetom proglašavam vas ubicom, a istorija porodiljske groznice… proneće vaše ime kao Nerona lekarstva.«

Samrtni krici mladih majki toliko su opsedali i opterećivali osetljivu narav dr. Semmelweis da mu se konačno pomutio razum. Porodica ga je smestila u duševnu bolnicu. Tamo je u dobi od četrdeset sedam godina dobio trovanje krvi i umro, ironično, od iste bolesti koju se toliko trudio sprečiti. Njegov životni trud ljubavi mogao je spasiti milione. Otkriće ga je trebalo učiniti slavnim. Umesto toga umro je poremećenog uma, nepoznat i nepriznat. Znao je da će jednoga dana nauka spoznati i iskoristiti njegovo važno otkriće. Napisao je: »Uverenje da će to vreme neminovno doći, pre ili posle nakon mene, ipak će mi ublažiti smrtni čas.«

Peri se ili se čuvaj
Semmelweis je, što se tiče pranja ruku, i te kako imao pravo. Mrtvi ljudi nose klice koje uzrokuju bolesti, a raznose se rukama živih osoba. Operi ruke i uništio si klice. Klice su posvuda. Ista klica koja živi na dnu septičke jame živi i na prozorskoj dasci, na stolicama, čak i u vazduhu. Dakako, u malom broju nisu one ne znam šta; no u toplim, vlažnim područjima kao što su naše ruke, klice se množe u milionima.hand-washing
Štaviše, u savremenim američkim bolnicama više od dva miliona bolesnika zarazi se tokom bolničkog lečenja. Golema se većina klica prenosi rukama medicinskoga osoblja koje temeljno ne pere ruke. Kakve li tragedije koja se mogla izbeći! Pogledajte šta piše u savremenom medicinskom udžbeniku: »Rutinsko pranje ruku treba sprovesti pre, za vreme i nakon dodira s bolesnicima. To je najvažnije u suzbijanju infekcije.«
Ništa se nije promenilo od Semmelweis-ovih dana. Semmelweis-ova je metoda sprečila mnoge smrti, ali nijedna savremena bolnica ne bi dopustila pranje u zajedničkoj posudi stajaće vode. Centar za kontrolu bolesti (CDC) istakao je primerenu metodu pranja ruku: »Ruke treba žestoko nasapunati i trljati ih 15 sekundi pod umerenim mlazom vode… Nema dobre zamene za rutinsko pranje ruku sapunom i tekućom vodom.«
Uporedimo savremeno pranje ruku s biblijskom metodom u 4. Mojsijevoj u 19. poglavlju:
– Tekuća voda: da se isperu klice.
– Biblijska metoda: voda se polivala s grančicom isopa.
– Vreme: toliko da se osigura temeljno pranje.
– Biblijska metoda: pranje se ponavljalo sedam dana. Između pranja, sušenje na suncu ubijalo je klice.
– Antiseptički sapun: da ubije klice.
– Biblijska metoda: izop sadržava antiseptični timol, delotvorni sastojak u antiseptiku listerinu.
Snažno trljanje: da se uklone klice iz pukotina na koži.
– Biblijska metoda: Sapun je sadržavao kedrovo ulje, nadražljivo za kožu da bi se podstaklo temeljno trljanje. Sapun je takođe sadržao vunena vlakna koja su ga činila abrazivnim. Kada je sapun na rukama, mora se dobro trljati da se ukloni.
Vekovima pre Semmelweis-a Bog je već detaljno odredio najefikasniju metodu pranja. Savremena je nauka u sprečavanju širenja bolesti tek ponovo otkrila biblijsku metodu.

Izvor

Ostavi komentar

1 Komentar

  1. Ante Nevistić kaže:

    Bog je jedan.

Ostavi komentar