nov
16
2016

Poučna priča: Pastir i vuk

ćoban

Jednom su jednog starog pastira, koji je već preko sedamdeset godina čuvao ovce, upitali novinari: „Možete li da nam ispričate nešto posebno, što je sigurno moralo da vam se dogodi u vašem dugom pastirskom stažu?“

Razlog što su uopšte novinari došli je bio: država je odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov osamdeseti rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao, eto, već punih sedamdeset godina, a nema nikakvih drugih osnova po kojima bi dobio zasluženu penziju, jer nije bio nigde prijavljen, ni na kakvim platnim spiskovima nekog preduzeća.

Starac se ispočetka branio da je on običan pastir i već mu je bilo neugodno što su uopšte došli oni kojima se ni u snu čovek ne bi nadao, a kamoli što će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje. No, novinari kao novinari, napasni kao osice, nisu se dali tek tako oterati. A prostodušni starac je na kraju ipak popustio i započeo da priča.

„Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako psetance.

Onako malešno mi se smililo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana to pseto mi je ušlo pod kožu, i ja sam ga zavoleo. Svuda sam ga vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sâm imao. I pseto je lepo napredovalo.

No, seljani su počeli da me zadirkuju govoreći da je to vuk i da treba da ga ubijem, jer će se veliko zlo dogoditi. Kako sam mogao da ih poslušam, kad mi je srcu priraslo i gotovo. Pseto je postalo kršno, veliko, i kad bih ponekad nešto bio zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Gledao bi me za trenutak u oči, kao da traži na neki drugi način, a ne rečima, šta sam mu kazao. Bio je to vrlo pametan pas i revno mi je pomagao u čuvanju ovaca.

Jednog kasnog letnjeg popodneva nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša. Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Bilo je sparno.

Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna. Neko krkljanje i režanje. Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Ipak sam izašao da vidim šta je. Vrata kolibice su gledala na zapad. Narandžasta sunčana lopta je bila još za koplje visoko. U smeru prema suncu moj pas je sedeo. Gubica mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postrance, narandžasto sunce mu je prosijavalo kroz oči. Kao da je umesto njih imao dva užarena kamena. Sve je izgledalo tako nestvarno, utoliko pre što se ispred njega nalazila hrpa pušećeg mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio šta se desilo.

Ušao sam mirno u kolibu i skinuo pušku pored vrata i ponovno izašao. Podigao sam lagano pušku i nanišanio mu glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam u njega uložio. Povukao sam obarač i on je pao.

Da bih nekako spasio što se spasiti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i stid što pre nisam seljane poslušao. Sunce je upravo zalazilo kada smo počeli da tovarimo leševe ovaca u kolica. Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam izmedju ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice. Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu.

Već je od toga prošlo preko pedeset godina, ali to nikako ne mogu da zaboravim, sećam se kao da je bilo danas. Iz toga sam naučio jednu lekciju, a to je da u svojim grudima ne nosim sumnju ni prema kome. Od tada sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nerado prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga.  Platio sam debelu cenu, izgubio sam nešto što nikad više neću moći da vratim.

Izvor

Ostavi komentar

1 Komentar

  1. Vlasta kaže:

    rasplakala me ova prica, srce se i meni steglo

Ostavi komentar