nov
13
2016

Vlašac – mlađi brat luka

vlašac1

Ova zeljasta biljka je poznata i kao “mlađi brat luka”.

Vlašac pripada porodici porodici ljiljana, baš kao i crni i beli luk, mada se drugačije jede i ima aromatičniji ukus od luka na koji smo navikli.

U srpskoj tradicionalnoj kuhinji nije zastupljen jer ne potiče sa naših prostora. U svetu se jede od srednjeg veka, ali njegovo poreklo nije baš sasvim jasno.

Pre nego što je počeo da se gaji u plastenicima širom sveta, vlašac je bio samoniklo bilje. Neki podaci kažu da je ovaj aromatičan začin vodi poreklo iz alpskog dela Evrope, dok drugi tvrde da je potiče iz Srednje Azije i Severne Amerike i da je u Evropu stigao putevima svile, zahvaljuči Marku Polu. Odakle god da je stigao, listići vlašca danas su nezaobilazni ukras i začin mnogih jela različitih svetskih kuhinja, ali nije dekoracija nije jedini razlog da se nađe na vašem tanjiru.

Po čemu se razlikuje od luka?

Na prvom mestu ukus. Vlašac ima aromatičniji i manje ljut ukus od luka i praziluka zbog čega se često koristi kao začinska biljka. U odnosu na druge lukovice, kod vlašca koren se ne jede. Koriste se samo listovi i to sveži.  Ako želite da ga upotrebite sledećeg dana, bilo bi dobro da ga umotate u vlažnu krpu i stavite u frižider. Nemojte nikako da ga ostavite da stoji u čaši vode, jer će je upiti i tako postati mekan i gnjecav.

Šta sadrži?

U odnosu na druge vrste luka, vlašac je izuzetno bogat beta-karotenom. Tanki zeleni listovi sadrže mnogo vitamina A i C, nešto manje vitamina B i minerale fosfor i gvožđe. U 100 grama vlašca nalazi se 0,7 g masti, 4,4 g ugljenih hidrata, 3,3 g proteina i 0 grama holesterola.

Zbog čega bi trebalo da ga jedemo?

Razloga je mnogo. Osim što ima antibakterijsko, antivirusno i antialergijsko dejstvo, bitna karakteristika ove zelene biljke je to što pomaže jetri da izbaci toksine iz tela. Samim tim, pospešuje varenje, ali i smanjuje količinu šećera u krvi, tako što sprečava degradaciju insulina. Takođe, sprečava zadržavanje vode u tkivima, a nekoliko istraživanja pokazalo je i da ima blagotvoran uticaj na izgled, jer sadrži sumporna jedinjenja koja čine kožu mlađom.

Kako se jede?

Za jelo i začin najčešće se upotrebljavaju se sitno iseckani listovi, ali mogu se koristi i celi. Sitno seckan danas se najčešće upotrebljava u francuskoj kuhinji, dok se u kineskoj kuhinji dodaju celi dugi listovi, kako zbog ukusa, tako i zbog lepog izgleda i mirisa koje daje jelu.

Kao začin, svoje mesto pronašao je u supama, jelima od povrća i sosovima. Može se dodavati i u razna  jela, najčešće pirinač, a izvrstan je dodatak i salatama, posebno onima od paradajza i krastavaca jer daje nežniju aromu, dosta slabiju od crvenog luka. Slaže se dobro i sa krompirom spremljenim na različite načine, a posebno je zanimljiv ako se doda pire krompiru.

 

Ostavi komentar