Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol koji ih razdire, one pretvaraju u dragulj. I u mojim ranama rastu biseri.

Ipak, oni mogu nastati samo onda kad se pomirim sa svojim ranama.

Kad stisnem zube, istinski želim da grčevito zatvorim svoje rane, ali onda ne može u njima ništa da raste. Kad dotaknem svoju ranu, to me često zaboli. Tada osetim svoju nemoć i želim da je se rešim.

Ona će ostati u meni, pa ako i zaraste. Ali ako prihvatim tu svoju ranu, tada se ona može pretvoriti u izvor života i ljubavi.

Tamo gde me boli, tamo sam i živ, tamo sam sebe osećam, tamo mogu da osetim i drugog. Mogu pustiti i druge da uđu u moju ranu, tamo je moguć susret i dodir koji može i drugog izlečiti. Samo onaj doktor koji je i sam „ranjen“, može nekoga izlečiti, rekli su stari Grci.

Tamo gde sam jak, tu ne može niko prodreti. Tamo gde sam slab, tu su vrata kroz koja Bog i drugi ljudi u mene mogu ući. Tu se susrećem sa svojim pravim ja, sa slikom koju je Bog o meni stvorio.

Anselm Grin (Grün)