Dva brata, jedan oženjen, drugi neoženjen, posedovali su farmu čije je plodno tlo davalo obilnu letinu. Pola je žita pripadalo jednom bratu, a druga polovina drugom .

Na početku je sve bilo dobro. Potom bi se oženjeni brat noću povremeno budio od sna i mislio :
“ To nije pravo. Moj brat nije oženjen i dobiva polovinu uroda s farme. Sa mnom je žena i petero djece, i tako sam osiguran za svoju starost. Ali, ko će se brinuti za mog brata kad ostari? On mora mnogo više staviti na stranu za budućnost negoli što to čini sada, i stoga je on potrebniji od mene.“
Sa tim bi mislima ustao, prikrao bi se kući svoga brata i istresao bi vreću žita u bratovu žitnicu .
Neoženjenog brata počele su saletati iste takve misli. Povremeno bi se budio od sna i govorio bi: “ Ovo jednostavno nije pošteno. Moj brat ima ženu i petero dece, a dobio je polovinu uroda sa zemlje. Ja ne moram nikoga prehranjivati osim sebe. I je li stoga pravedno da moj brat, čije su potrebe očito veće od mojih, dobije tačno toliko koliko i ja? “ Tada bi ustao iz kreveta i odneo bi punu vreću žita u žitnicu svoga brata.
Jedne noći obojica su ustala iz kreveta u isto vreme i naišli su jedan na drugoga s vrećom žita na leđima .
Mnogo godina nakon njihove smrti pročula se ta vest. I kad su ljudi hteli podići hram, izabrali su mesto na kojem su se dva brata susrela, jer u mjestu nisu mogli naći svetije mesto od toga.